Блокаде саобраћајница, протести испред државних институција, просипање млека и малина по друмовима, ма колико на њих грађани гледали са разумевањем или без њега, нису изум српских пољопривредника. Слике стада оваца пуштених на травњаке око Ајфелове куле или бескрајне колоне трактора на престоничким улицама неретке су широм планете. Разлога за то сви произвођачи хране имају на претек, а они тржишни су увек у првом плану. Тако је, наравно, и у нашем случају.
Пољопривредници вечито вапе за већом државном подршком, захтевају већи део буџетског колача не би ли и они осетили какву сласт од свог, често, мукотрпног посла. И то је потпуно легитимно питање. Ипак, нешто што се никада не чује, а не стиче се утисак ни да они који јавним средствима управљају то знају, јесте какве ефекте производи актуелна политика субвенција. Стога није тешко приметити да и они који траже и они који дају јавна средства на ову подршку пре гледају као на социјалну него на развојну категорију. А субвенције у друштву које одговорно располаже буџетом и планира будућност су управо ово друго.
У свету су креирани бројни модели субвенционирања и сви за циљ имају само једно – подизање обима и квалитета производње. И наравно, они који су се показали ефикасним имали су јасан одговор на питање да ли новац који се издваја за развој пољопривреде производи резултате које смо пројектовали или не.
У нашем случају на, вечито актуелно, питање да ли довољно бужетског новца улажемо у пољопривреду одговор је јасан – не. Верујемо и држава би волела да може више. Истовремено одговор немамо на питање колико средстава деценијама бацамо у бунар, улажући их у ризичне пројекте пољопривредника.
Наиме, у земљи слободних људи свако на своме имању може да производи и јагоду и малину и крушку. Савете стручњака да је због климатских услова или квалитета земљшта таква производња претерано ризична и да не обећава жељене резултате фармер може да игнорише. Питање је само да ли држава сме да му, кроз политику субвенција, буде саучесник у том коцкарском подухвату или ће на основу документа какав је рејонизација средства опредељивати за пројекте имају добре шансе за успех. Нажалост, у нашем случају то је пречесто заједнички непромишљени подухват.
Равница не воли малину
Пример овој тези је скорашње настојање да се Панонска равница претвори у регион малине. Наиме, пре десетак година догодила нам се права помама у подизању засада воћне врсте за коју обично тврдимо да је за нас од стратешког значаја. Малињаци су се муњевито ширили по Војводинина што је изазивало истинску неверицу међу стручњацима за воћарство. Али не и међу онима којима је посао да јавним средствима подрже и оснаже наш аграр.
Држава је субвенцијама обилато подржавала, углавном новопечене воћаре. Очекивало се да ће све то за резултат дати моћнију продукцију скупог плода по коме смо препознатљиви на светском тржишту. Уместо таквих објава дочекали смо тишину. Како и не би када су малињаци 2011. године са 14 и по хиљада хектара донели рода 85.000 тона, а непуну деценију потом 2019. на готово истој површини тек 50.000 тона.
“У периоду између 2016-2018. године, у Војводини је било око 700 хектара малине, а већ након 2018. 60% тих засада је искрчено” – тврде у Воћарској задрузи “Бачка малина”, “а од преко 270 произвођача који су се тада опробали са малином у војвођанској равници, њих 62% је, остварило државне подстицаје”.
Прошле, 2020. године површине су повећане за око 3000 хектара, а укупан род је процењен на свега 60.000 тона, односно 30% мање у односу на укупан род сезоне 2011. Реално гледано, када се у овој једначини сучеле подаци о расту површина под малињацима и паду укупног рода – јасно је да су приноси по хектару пали за готово 50%. Разлог за пад интезитета крије се у карактеру производње, јер много тога у пољопривреди зависи и од временских прилика, али тврде стручњаци, у значајној мери на то је утицало уводјење све већег степена ризика у продукцију малине. Прецизније речено, привучени обећавајућим рачуницама многи су капитале преселили у овај вид производње. Њима је пројектовани профит пријао али показало се не и малини.
Резултат ове авантуре воћара којима је ветар у ледја давала и држава кроз некритичку политику субвенција. По подацима предузећа која су се бавила развојем малинарства у војводјанској равници данас имају више бивших него успешних коопераната. У периоду између 2016-2018. године, према подацима које смо добили из воћарске задруге „Бачка малина“, у Војводини је било око 700 хектара малине, углавном сорти Полана и Полка. Након 2018. 60% тих засада је раскрчено, а из поменуте задруге верују да је данас малина у Војводини распрострањена на не више од 150 хектара. Од преко 270 произвођача који су се тада опробали са малином у војвођанској равници, њих 62% је, кажу, остварило државне подстицаје.
Против климата се не може
Зашто је тако? Многи би рекли да “пречани” немају довољно искуства у овој производњи. За експерте пак нема дилеме.
Некадашњи шеф катедре за воћарство на Пољопривредном факултету у Новом Саду, професор др Зоран Кесеровић указивао је годинама на проблем неодрађене реонизације у Србији, а случај војвођанске малине је најочигледнији пример за то.
“Једноставно, Војводина није природно поднебље за гајење ове воћне врсте јер је релативна влажност у равници веома ниска, у Војводини лети дувају врели ветрови који производе ожеготине не само на плоду него и на стаблу. Стога не треба да чуди податак о крчењу засада што није једина последица непромишљености. Наиме, поред пропалог капитала, малина која је произведена у таквим условима нарушава и квалитет светски познате српске малине” – тврди др Кесеровић.
Наравно, ова прича о равничарској малини је тек део нерационално потрошеног новца. Значајне губитке, готово сваке године, бележимо и у производњи других воћних врста, а све то као последице гајења у неодговарајућим агроеколошким условима.
По процени професора Кесеровића, годишње само од последица измрзавања губимо између 60 – 130 милиона евра. Он у 2020. години штету процењује на 60 милиона и то претежно због измрзавања воћних врста које су посадјене у неодговарајућим агро-еколошким условима.
Колико кошта игнорисање струке?
Управо ово су разлози зашто бројни, поготово, војвођански воћари последњих година крче своје новоуспостављене засаде. Миленко Зиројевић из Новог Сада инвестирао је више од 700.000 динара у 2 хектара засада дуње и кајсије. У време када су они требали да му донесу очекивану добит, уместо берача у засаде су му ушле тешке машине како би све што је посађено искрчио.
“Једноставно, касно сам и то на властитом искуству схватио да кајсија због позних мразева у овом региону, што је очигледна последица промене климе, више не може да донесе сигурност у производњу. Јако су ретке године, рекао бих свака пета, када смо плодове брали ми, а не мраз. Чак и када нема последица од позних мразева, кајсија овде цвета јако рано, па изостаје и добра оплодња јер пчеле у том периоду још увек не раде. Све у свему, када први род чекате 5 година, а потом бербу имате сваке 4 или пете године, немогуће је остварити очекивања, па чак ни повратити инвестиције, јер засаде треба неговати и у годинама када мраз однесе сав род – резигнирано сумира ову своју агро-авантуру новосадски воћар”.
Овај фармер боља искуства није имао ни са дуњом.
“Са њом сам прошао још горе. Како су ми стручњаци објаснили, микроклимат је разлог све снажнијих напада бактерије Ервиније са којом је готово немогуће изборити се. Само сам гледао како ми тај засад нестаје пред очима, па сам одлучио да га искрчим како патогени из њега не би заразили и остале воћњаке – каже Миленко Зиројевић.
Др Небојша Момировић професор Пољопривредног факултета Београдског Универзитета наводи сличан пример.
“Претежан број засада јагода подигнутих на вертикалном узгоју је пропао, а држава је за њих пољопривредницима субвенционисала 50% производње, што кроз куповину садног материјала, што за системе за наводњавање. Један од значајнијих разлога је било и неадекватно земљиште на ком су посађене”, каже Проф. Момировић.
“Такође, лоша ситуација са бресквом и нектарином последица је нејасне политике субвенција. Неплански приступ довео је до смањења конкурентности и драстично мањих производних капацитета у односу на прошлу деценију “ тврди Моморовић и додаје да је субвенционисање ароније, која никако не успева на земљишту какво се може пронаћи у Србији, резултирало масовним крчењем засада и неповратним губитком државних средстава.
И баш то, форсирање одређених производњи у за њих неодговарајућим климатским подручјима јесте одговор на питање зашто нам се неадекватно враћају значајна улагања у аграр. Једноставно, биљке нису рачунари да их можете производити било где, па стога и држава, кад већ помаже, мора да буде одговорнија према резултатима које производи њена подршка. Баш због тога субвенције не могу да буду линеарне и да сви полажу једнако право на њих, тврде стручњаци, јер са својим новцем свако може да ризикује, на њиви или у касину – држава на то нема право.
Зна ли држава какви су ефекти субвенција?
Једнако како су разне буџетске субвенције пласиране у високо-ризичне пословне подухвате, оно што посебно забрињава јесте чињеница да државни органи, углавном, немају повратна сазнања о томе какве ефекте постижу таквим давањима. Аграрни стручњаци су уверени да већина података, које и сами користе у свом раду нису нарочито кредибилни.
Шеф катедре за воћарство, на пољопривредном факултету у Новом Саду Ненад Магазин каже да су подаци са којима баратамо углавном проблематични.
“Ми нисмо ти који продукујемо податке него користимо оне које нам пружају државни органи, а они нису посебно кредибилни, често чак ни лако доступни. Најегзактнији подаци којима располажемо односе се на увоз и извоз воћа. Ту се води прилично добра евиденција али у домену тога са чиме располажемо тога нема. Држава нема поуздане податке о обиму производње и то су баш широка нагађања. Ту недостаје аналитика коју ће држава морати да унапреди јер у процесу придруживања ЕУ ми морамо презентовати реалне податке о броју стабала и хектара засада под воћним врстама јер ће то утицати на одредјивање квота.” – упозорава др Магазин.
Поред тога он је уверен да су подаци са којима данас располажемо или веома стари, непроверени, непоуздани или се једноставно преписују из године у годину.
“Ко зна колико је јабуке произведено у Србији ове године? Нико. Нико не може ни да зна јер не постоји орган који реалне податке са терена сакупља и обрадјује” –каже др Магазин.
Управо ово је разлог зашто нити јавност, а што је још горе ни државни органи немају релевантне податке о томе колико мере субвенционисања за подизање нових засада имају стварни ефекат на повећање обима и квалитета производње.
Тако Александар Лепосавић, са Института за воћарство у Чачку указује да у званичним подацима стоји да у Србији има 24 000 хектара малине, што по њему ни приближно не одговара стварном стању ствари, јер је у прошлој години произведено свега 56. 000 тона. И професор Момировић сматра да је реално да постоји тек 10-12.000 хектара под малином који се могу користити у комерцијалне сврхе.
“И код воћних врста код којих бележимо значајан скок производње потребни су неки мерљиви показатељи који то детаљније образлажу. Једноставно, требали би да знамо које мере субвенционисања и колико имају стварни ефекат на повећања обима производње, квалитета и извозних резултата”, истиче др Магазин.
Због тога, тврди он:” Сви који буџетским средствима субвенционишу пољопривреду, с времена на време, морају да се осврну и сагледају какве су ефекте те мере дале. Истина, то у нашем случају и није тако лако јер је у ланцу подстицања производње најтања карика управо праћење пројеката који су подржани јавним средствима”.
Мало инспектора – много нагађања
Професор др Ненад Магазин, такође, тврди да је потребно увести бољу контролу, али да то неће бити лако спровести у дело, јер су капацитети служби задужених за праћење веома ограничени и затрпани административним обавезама.
У исправност ових тврдњи уверили смо се и сами. За помоћ у обради ове теме обратили смо се Одељењу за контролу подстицаја у склопу Министарсва пољопривреде. Уместо одговора на питање да ли прате судбину субвенционисаних воћних засада и имају ли сазања какви су резултати постигнути, упућени смо на Службу за аграрна плаћања – орган који дефинитивно не може да располаже таквим сазнањима, те стога и не чуди што од њих никада нисмо добили одговор.
Подаци са којима држава располаже су или веома стари, непроверени, непоуздани или се једноставно преписују из године у годину – тврди проф. др. Ненад Магазин.
Поред тога, многи стручњаци, па и пољопривредни аналитичар Бранислав Гулан упозоравају на неефикасност и малобројност инспекцијских служби што резултира непоузданим подацима.
“Једноставно, ако инспектори не хране квалитетним подацима креаторе политике у пољопривреди и ако ни стручњаци не верују у кредибилност података онда се свако планирање своди на паушалност” – тврди овај аналитичар.
Потврда овог става стигла је и кроз последњи годишњи извештај о раду Сектора пољопривредне инспекције Министарства пољопривреде и шумарства у коме се наглашава да су у ефекти контроле лимитирани чињеницом да, за целу територију Републике Србије имају свега 101 запосленог. Да ствар буде гора, наглашава се да у појединим управним окрузима инспектора уопште нема, па се на њих упућују, ионако малобројни, инспектори из суседних округа.
У последњем годишњњем извештају о раду Сектора пољопривредне инспекције Министарства пољопривреде и шумарства истиче се да су ефекти контроле лимитирани чињеницом да за целу територију Републике Србије имају свега 101 запосленог, а да у неким окрузима немају ниједног инспектора.
Да у овом послу држава нема довољну контролу сведоче и производјачи који су користили државне субвенције. Сви са којима смо остварили контакт потврдили су да инспекцијски надзор досеже најдаље до првог обиласка новоуспостављених засада. После тога, нога инспектора није поново закорачила у њихове засаде, те стога и не чуди што не располажемо егзактнијим подацима о томе шта смо постигли субвенционисањем воћарских пројеката јавним средствима.
Чекајући рејонизацију
У сваком случају одговор на питање да ли је тренутна политика субвенција у пољопривреду добро дефинисана, пружа нам управо држава, односно Министарство пољопривреде које је, од релевантних научних институција у земљи, наручила израду пројекта рејонизације. Да је све потаман, на то ,свакако, не би трошила средства. Како сазнајемо баш почетком ове године три институције Пољопривредни факултети београдског и новосадског Универзитета и Институт за воћарство из Чачка завршавају пројекат рејонизације српског воћарства. Али то не значи још увек много. То је тек темељ на коме треба изградити нову политику подстицаја.
Директор Института у Чачку, др Зоран Лукић је нагласио да је министарство свесно значаја будуће реонизације, те је стога и подржава.
“Држава ће сигурно, у једном моменту, почети да мења систем субвенционисања како би престала да баца паре на пројекте који немају смисла. Односно, почеће да усмерава субвенције воћних врста према подручјима у којима оне могу да постигну боље резултате. То не значи да ће се увести ограничења где се шта сме садити, то не може нико воћарима да забрани али нема потребе и оправдања да држава учествује у њиховој пропасти” – каже Проф др Ненад Магазин.
Проф др Зоран Кесеровић наглашава да су у рејонизацији важна два момента.
“Први, да сами произвођачи поведу више рачуна на основу тих мапа где ће подизати засаде, да схвате зашто кајсију не треба садити испод 180 метара надморске висине , а брескву испод 150. Друго, држава на основу истог документа мора да промени основу аграрне политике, односно да престане да субвенционише високоризичне пројекте. Италија треба да нам буде пример на који треба да се угледамо.
Њихова реонизација је добро одрађена, те тако, у познатој регији Емилији Ромањи, пољопривредници могу да добију подстицаје за садњу кајсије, брескве или шљиве, али не и трешње, за коју је испитивањем утврђено да је погоднија за област Венето” – истиче др Зоран Кесеровић.
На који начин ће држава и сами произвођачи искористити документ о рејонизацији који је, рекли би, коначно на видику то не знају ни његови креатори али у једном су сагласни – он ће бити добра основа да се воћарство у Србији боље организује, да се производња подстиче у крајевима који су за њу погодни и који носе најмањи могући степен ризика, како за произвођаче, тако и за економски развој целог друштва. Иако смо овом приликом на рејонизацију гледали кроз призму воћарства, и сви други видови субвенционисања аграра болују од истих болести. Због тога, је једнако потребно сличан документ направити и за њих.
Држава на основу урађеног документа о рејонизацији мора да промени основу аграрне политике, односно да престане да субвенционише високоризичне пројекте – каже др Зоран Кесеровић.
Пример виноградарства које је прво, кроз сарадњу са шпанским стручњацима дочекало сличан документ показује да увођење у ред политике субвенција није “сизифов посао” и да га је могуће дугорочно дефинисати на корист свих.
Директор Центра за винарство и виноградарство у Нишу, Милош Ристић, један од учесника реонизације у виноградарству, каже да она никада не може бити савршена, јер се много тога мења, а пре свега климат. Ипак, данас је најважније да од како је завршен пројекат виноградарске рејонизације виноградари који нису у дефинисаном виноградарском региону више не остварују право на субвенције.
Није све у папиру – нешто је и у логици
У сваком случају, рејонизација, сама по себи, је тек слово на папиру. Њена вредност се исказује тек уколико адекватно буде преточена у политику подстицаја, а то није увек случај. Наиме, чак и тамо где је спроведена, попут неких микро рејонизација, имамо парадоксална решења. Једно од њих бележимо у Ваљеву.
Контактирали смо градску управу у Ваљеву са питањем како дефинисана реонизација сада утиче на политику локалних агро подстицаја. Зачудо, одговорено је да они који подижу засаде у складу са рејонизацијом добијају пун износ подстицаја, а они који не слушају савет струке добијају тек пола од могућег износа.
Другим речима, упркос мишљењу струке ваљевски пољопривредници који су склони ризику не остају без подршке из јавних прихода. Дефинитивно, клађење нам је и даље у крви али уместо свих чипова на коцкарски сто, после одрађене рејонизације, стављамо тек пола њих. Није ово баш лако схватити, јер политика субвенција није само подршка пољопривредницима него и најефикаснији механизам за устројство аграра које може да, у највећој мери, искористи потенцијале једне земље.
Дакле, малину и кајсију је, на пример, могуће произвести и у Војводини али струка је сагласна да је превелики ризик упустити се у такав посао. Нажалост, уместо на саветима људи од знања, многи воћари су се опет, по ко зна који пут, учили на свом искуству. Потрошили су своје капитале али и средства буџета која су могла бити уложена у рационалније пројекте. Пројекте који су могли да произведу нову вредност и подигну БДП.
Да смо на путу да, коначно, запушимо и ову немалу рупу кроз коју се одливају државана средства у јалове пројекте – то је сигурно. Да ћемо стићи на крај тог пута – треба веровати.
