Милан Кркобабић, тадашњи министар без портфеља задужен за регионални развој и координацију рада јавних предузећа, у сарадњи са Академским одбором за село САНУ-а покренуо је 2017. програм подршке задругарству, популарно назван “500 задруга у 500 села”. Кроз овај програм, бесповратним средствима потпомогнуте су 152 задруге, са укупно 1,7 милијарди динара.
Бранислав Гулан, члан Националног тима за препород села Србије, каже да субвенционисање има и социјални и економски карактер. По његовим речима пројекат је замишљен и као помоћ сиромашним пољопривредницима, али и као мера подстицаја за повећање задругарске производње.
Највећи број задруга новац је добио у прве две године од почетка програма (97 од укупно 152), али остаје чињеница да је свака десета задруга угашена или не послује, што доводи у питање економску оправданост ових субвенција.
Истраживање УНС-а показује на који начин су задругари потрошили народни новац, да ли се улагање у Пројекат “500 задруга у 500 села” исплатило, да ли су остварени очекивани ефекти или је 60 милиона динара “бачено у бунар”.
Из Министарства пољопривреде смо добили комплетан списак свих субвенционисаних задруга од 2017 до 2019. године, заједно са износом добијених средстава, као и планираном наменом истих.
На основу редовних годишњих финансијских извештаја, који се налазе у регистру Агенције за привредне регистре (АПР), а које је свака задруга у обавези да изда, оценили смо какав је био ефекат субвенција на пословање задруга.
Значајан део задруга још није објавио финансијске извештаје за 2020. годину. Узевши у обзир и да је то била година пандемије у пуном јеку, тешко је оценити да ли су субвенције дале резултата, јер су се задруге, као и целокупна привреда сусреле са непредвиђеним потешкоћама. Из поменутих разлога, када смо анализирали ефекте подршке задругарству на пословање задруга, изузели смо оне које су субвенционисане 2019. године.
Поред неактивних задруга, од преосталих 88, њих 13 је у наредном периоду упркос субвенцијама доживело значајнији пад промета. Две су субвенционисане у првој години пројекта, а остале у наредној.
Ако се овде додају и 22 задруге, које нису назадовале, али нису оствариле ни напредак, онда је скоро половина субвенција 2017. и 2018. изашла из свих оквира економске ефикасности.
Из Кабинета министра Кркобабића тврде да контролу додељивања субвенција врши Комисија за оцену и контролу реализације пројекта, основана од стране министра Кркобабића, а коју чине “еминентни стручњаци и универзитетски професори, чланови Националног тима за препород села Србије и председници задружних савеза Србије и Војводине”.
На питање ко контролише финансијско пословање после добијања субвенција, добили смо одговор да иста Комисија врши контролу реализације, док су “службе Министарства у контакту са задругама”, и како кажу, до сада су успевали да бар квартално анализирају пословање задруга које су добиле средства и да чују како је инвестиција утицала на њихово пословање.
Комисија је у обавези да у року од 60 дана по истеку рока за испуњење уговорних обавеза, спроведе контролу.
Србија је у развој задругарства од 2017. до 2019. године уложила 60 милиона динара. Субвенције је добило 97 задруга, али свака десета задруга у првој години после државне помоћи угашена је или није остварила никакав пословни успех. Ипак, у првој години помоћи 12, а у другој чак 38 задруга остварило је напредак у раду.
Целокупан пројекат је и спроводило и контролисало министарство на чијем се челу налази Кркобабић. Поставља се питање да ли је “контакт са задругама” замена за спровођење финансијске контроле? Да ли се на тај начин контролише (не)постигнути ефекат трошења буџетског новца?
Никола Михајловић, председник Задружног савеза Србије, сматра да је контрола битан елемент, јер како каже треба додељивати средства, али их треба и контролисати. Михајловић додаје да је целокупна контрола резултата у рукама Министарства, које је о томе водило записнике.
На наше инсистирање да добијемо списак чланова Комисије и извештаје о ефектима субвенционисања, нисмо добили одговор од Министарства до дана писања текста. Ни државна ревизорска институција није испратила ово финансирање. За протекле четири године, није урађена контрола рада тадашњег Кркобабићевог министарства.
Коме су отишле паре?
Старе задруге, односно оне основане до краја 2016. могле су да конкуришу за максималан износ од 15 милиона динара, а оне основане после јануара 2017. могле су максимално да рачунају на седам и по милиона динара. У првој години пројекта подстицајна средства су била нешто нижа – максимално 12,5 милиона динара за старе и 6,25 милиона за нове задруге.
График 1 приказује колико је новца по годинама утрошено на субвенционисање поменуте 152 задруге. Далеко више је потрошено за субвенционисање задруга у 2018. години у односу на 2017. Међутим, у 2019. се примећује одређен пад издвојених средстава у односу на претходну, али и даље много више него две године раније.
Просечна величина индивидуалног пољопривредног газдинства у Србији је 6 хектара, од тога 11 хектара у Војводини, 4,5 хектара у Централној и само 2,4 хектара у Јужној Србији. Посед мањи од 10 ha има 91,8% газдинстава, а тако мали поседи су и додатно уситњени.
Гулан објашњава да је циљ самог пројекта била подршка најнеразвијенијим окрузима у Србији: Нишком, Пиротском, Пчињском, Јабланичком и Топличком, као и да мали произвођачи постану робни произвођачи, да продају тржишне вишкове и да за то добију новац.
Међутим, на графикону два може се видети да је јужни регион био доминантан у субвенционисању само 2017. године. Наредне две године, највиши број задруга је из Централне Србије, а у 2019. југ је на чак трећем месту, иза Војводине.
Посматрано по уложеним средствима, за 2017. годину, када је највише задруга које су оствариле право на субвенције било управо из јужне регије, из буџета је издвојено свега 200 милиона динара, што је убедљиво мање новца него наредних година. (видети График 1)
Од поменутих 9 неактивних задруга, чак 4 су управо из Јужне Србије.
График 2 приказује број субвенционисаних задруга по годинама и по регионима у Србији. Приметан је тренд раста од 2017. до 2018, али и благи пад 2019. Централна Србија доминира у 2018. и 2019, по броју субвенционисаних задруга, али у 2017. ситуација је нешто другачија, те је Јужни регион највише заступљен.
Занимљиво је да је доста задруга основано у години када су добиле субвенције. За три године основано је укупно 35 задруга, односно једна четвртина од укупног броја субвенционисаних.
Задруга “Михајловац” једина је која је због неиспуњења уговорних обавеза, вратила средства.
Зашто нема субвенција?
Задруге су у законској обавези да у достављеним финанцијским извештајима наведу све врсте прихода које су оствариле у текућој години. Ту спадају и субвенције. Упоређујући спискове које смо добили од министарства и извештаје АПР-а испоставило се да 10 задруга (за 2017. и 2018. годину субвенционисања) није навело никакве приходе од субвенција. Поред ових, доста задруга је наводило половичне или делимичне бројке од укупних добијених средстава.
Постоје и добри примери
Има и оних задруга које су након субвенционисања значајније повећале промете, али таквих је у прве две године примања субвенција готово половина. У групи задруга субвенционисаних 2017. године, издваја се њих 12, а у 2018. ситуација је знатно боља, јер је напредак остварило 38 задруга.
Један од примера успешне задруге је “Пољофлора” из Кнића, која на западно-европско тржиште, годишње извезе 3 000 тона киселог купуса, у износу од преко милион евра.
Почетком ове године, Милан Кркобабић, али овог пута министар за бригу о селу, покренуо је нови програм подршке развоју задругарства. За ове намене из буџета је опредељено 500 милиона динара.
“Приоритет и у овој години остају југ Србије, неразвијена, мање развијена и девастирана подручја, као подручја којима је највише потребна брига државе, али ће се приликом одлучивања о додели финансијских подстицаја водити рачуна о заступљености читаве територије”, наведено је у саопштењу Министарства.
Министар Кркобабић у изјавама за медије више пута је истицао успешност програма, који смо ми истраживали, а као мерила ефикасности често је наводио да се сваке године оснива све више нових задруга.
Бранислав Гулан сматра да је овим пројектом враћен дух задругарства у Србији јер је за три године основано 956 нових задруга. Гулан напомиње да је до 2017. године Србија била земља у којој се годишње гасило по 100 задруга.
У Србији се сада задруге оснивају, али се њихово пословање не контролише.
Можда се о задругарству у јавности више говори, али задружни бизнис није процветао, како се очекивало кад је програм лансиран. Ако се враћање духа задругарству гледа кроз оснивање нових задруга, онда је можда и враћен, али шта је са буџетским новцем који одлази а не даје резултате?
Није ли он мерило успеха овог програма? Доста задруга се оснива управо ради шансе да баш оне буду те које ће добити свој део колача, што јасно показује чињеница да је велики број задруга основан у години када су добили субвенције.
Ако се нешто драстично не промени по питању контроле, овај проценат од 10% пропалих задруга би могао постати правило, а бачени милиони динара учестала пракса.
