Када трешње заврше на обали Саве, а воћари у очају

Када је 2011. године Град Шабац преко Дирекције за пољопривреду покренуо амбициозни пројекат кредитирања засада трешања на 200 хектара, нико није могао ни да претпостави да ће свега неколико година касније пољопривредници чупати стабла, крчити воћњаке и рачунати колико су на губитку. “Хит у Мачви”, како су тада назвали овај пројекат, и пре достизања пуног рода доживео је дебакл, а најгоре је прошао буџет града, који је оштећен за скоро пола милиона евра, док пољопривредници тврде да су они
претрпели још већу штету. Како се велика идеја претворила у велики фијаско?

План је био да се на око 200 хектара засади 160.000 садница, које би пољопривредници отплатили када трешња буде у пуном роду. Идеја је одлично прихваћена јер је пољопривредницима усмено гарантовано да ће имати сигуран пласман од три хиљаде тона годишње на инострано тржиште, преко Центра за воће, који ће бити изграђен када трешње буду родиле. На тендеру се појавио само један понуђач – Центар за
оплемењивање и размножавање биљака „Бошковић“ из Мрђеновца, и то са четири сорте, од којих у тренутку подношењa документације три нису биле уписане у Регистар признатих сорти. Током преузимања садног материјала достављене су друге сертификоване сорте, за које неки стручњаци тврде да не одговарају мачванском подручју. Убрзо је ова визионарска прича о процвату воћарства доживела неславан крај – испоставило се да су засади јалови, центар за откуп и извоз никада није изграђен, пољопривредници нису отплатили дуговања, а у локалном буџету је остала рупа од скоро пола милиона евра колико су плаћене саднице. А сами пољопривредници не могу да израчунају колико кошта време, рад и средства уложени у подизање и одгајање трешања, од којих су углавном само видели њен диван цвет.

Одлична идеја – сумњива реализација 

Прича о малој воћарској ренесанси на мачванском подучју почела је 09.11.2011. године када су градске власти донеле „Одлуку о покретању отвореног поступка за јавну набавку 70.000 садница врхунских сорти трешања калемљених на средње бујној вегетативној подлози“. Процењена вредност јавне набавке која је по плану требало да буде реализована током 2012. године износила је тадашњих 25 милиона динара без ПДВ-а.
Конкурсом је предвиђено да се током јесени 2012. године поделе саднице трешње, за које су имали право сви власници парцела од 20 ари до једног хектара. Максималан број садница који се може добити по једном хектару наручилац посла, град Шабац, ограничио је на 800. Набавку садног материјала кредитирао је град Шабац, а пољопривредници би, како је наведено у условима конкурса, отплаћивали тек када буду остварили исплатив род.
Аргументи за покретање овог пројекта били су сасвим солидни – производња и продаја трешње у том периоду била је најрентабилнија у воћарству, а цена овог воћа на берзи никада није пала испод 1,5 евра за килограм.

„Сматрамо да ова производња може да побољша финансијске прилике на сеоском подручју и зато је Град Шабац осмислио пројекат са циљем да се у року од три године подигне засад трешње на око 300 хектара – објаснио је тада градоначелник Шапца Милош Милошевић.

На тендер, објављен у новембру 2011. године, јавио се само један понуђач – Центар за оплемењивање и размножавање биљака „Бошковић“ из Мрђеновца, који је понудио сорте Santina, Benton, Colney и Penny, које је комисија оценила појединачно са по максималних 20 бодова.
Уговор о испоруци између понуђача, кога је заступао Радован Бошковић, и града, којег је заступао градоначелник Милош Милошевић, потписан је 17.1.2012. године. Саднице су испоручене у јесен исте године, а пројекат, започет годину дана раније, настављен је и наредне две године.

Увидом у документацију Дирекције за пољопривреду утврдили смо да је од 2011. до 2014. године 329 пољопривредника преузело 118.513 садница. Прве године је 37 пољопривредних произвођача преузело 8.020 садница, следеће 2012. године 175 произвођача пријавило се за 69.077 садница, 2013. године 110 произвођача подигло је 36.536 садница, док је 2014. интересовање било најмање – само 7 произвођача узело је 4.880 садница.

Приликом преузимања садница пољопривредници су потписивали уговор са Дирекцијом за пољопривреду којим су се обавезали да ће кредите враћати у року од пет година од дана преузимања садница, али увидом у уговоре може се веома лако утврдити да су пољопривредницима додељене друге сорте, а не оне које су гарантоване у тендерској документацији.

Увидом у документацију Дирекције за пољопривреду утврдили смо да је од 2011. до 2014. године 329 пољопривредника преузело 118.513 садница, али је дуг локалним властима вратило мање од 15 одсто пољопривредника

Прва родна година, први проблеми 
„Хит идеја“ почела је да се прима на плодној мачванској земљи, а проширењу воћних засада радовали су се и у Поцерини и Посавотамнави, крајевима који нису тако плодни као Мачва. Оптимизам нових воћара почео је да се топи у трећој години пројета, када се очекивао први скроман род, али су пољопривредници могли само да гледају како трешње лепо цветају. Плодова није било.

Милан Добравац из села Корман код Шапца 2011. године узео је 400 садница. Надао се, каже, да ће род успети да пласира организованим откупом, али трешње нису рађале, па је покрчио воћњак, а пошто је и сам на губитку, није вратио субвенције граду.

Нисам извукао ни пети део трошкова. У шестој години на 400 стабала имао сам 600 килограма, уместо неколико тона, како су обећавали. Не пада ми на памет да платим саднице, ићи ћу у Стразбур на суд – разочарано говори Милан Добравац.

– Моје трешње тренутно стоје код котла и убацујем их с времена на време у ватру. Покрчио сам све. Све је било проблематично, почев од лоше подлоге на којој само дрво за намештај може да се сади, а не трешња. Пре тога сам радио анализу земљишта и све је било у реду. Нисам ни основне трошкове извукао, јер сам ту земљу узимао у закуп. Имао сам заштитара, који ми одржава шљиве. Са трешњом нисмо могли ништа да урадимо. Нисам извукао ни пети део трошкова. У шестој години на 400 стабала имао сам 600
килограма, уместо неколико тона, како су обећавали. Не пада ми на памет да платим саднице, ићи ћу у Стразбур на суд – разочарано говори Добравац.

Са родом је исто прошао и Владимир Васић из Јеленче. Он је 2013. године узео 250 садница трешње по цени од 3,80 евра, уз услов да уговорене трошкове плати за пет година, када буду у пуном роду. – Одржавамо их како треба, међутим, не рађају, пуцају стабла, суше се, труле. Избацивале су смолу, а на стаблима су видне израслине, и нема рода. Уцветају и опадну. И оно што остане, буду деформисани плодови. И не само ја, ко год је узео те саднице нема рода. Људи ваде. И ја ћу вадити – прича млади
пољопривредник, којем је, како каже, отац помагао да уложе у воћњак, надајући се да ће почети да рађа. Он није желео да остане дужан локалној власти , па је измирио дуг од 945 евра.

– Платио сам да не размишљам о томе. Али неки су се нагодили, нису платили. Уложили смо и време и новац. Прскање, ђубрење, орезивање, заливање, фрезирање. Нисмо излазили из воћњака. Надали смо се. Обећали су нам центар за воће, извоз за Русију, деловало је као добра прича, међутим, од тога није било ништа. Различити су изговори, али зашто су нам дали такве саднице, ако нису добре за нашу земљу – разочаран је Владимир.

Миленко Јовановић из Петловаче посадио је 800 садница, а како каже, није извукао ни трећину трошкова.

– Ниједном нисам имао добар род, све по мало, скроз сам незадовољан. Килограм у најбољем случају по стаблу, а неке баш ништа. Уцвати редовно и све спадне. Изузетно је бујна подлога, тражи нон стоп орезивање, не може да се прође кроз редове, а нема рода. Никакве количине нисам остварио. Проблем је што су различите сорте и стижу у различито време. Ни трећину трошкова нисам извукао. У уговору нема наведених сорти, тако да ја мислим да су они давали шта су имали – каже Јовановић.

Пољоприведници пресавили табак и затражили анализу 

Пошто трешње нису рађале, неки пољопривредници отишли су и корак даље, па су затражили помоћ стручњака. Експертиза и фитосанитарна анализа показале су да је садни материјал заражен, за шта Жељко Ивановић има доказ. Он је био жирант свом оцу током узимања садница и желео је да има аргументе и нешто “црно на бело“.

– Није испитано да ли су саднице погодне за ово поднебље. Дирекција за пољопривреду чак није ни видела саднице које преузимају произвођачи. Мој отац, стручњак за воћарство, на преузимању је имао прилику да упозна власника са којим је општина склопила уговор, и питао га зашто саднице имају кврге на корену, које се виде голим оком.
Његово објашњење било је да су то азотофиксатори, микроoрганизми који везују потребан азот. Од садница преузетих 2011. године осушило се 60 комада већ у првој години, а од друге туре, наредне године, осушило се 45. Зато смо их слали на анализу на Пољопривредни факултет у Земуну, где је утврђено да је узрок сушења агробактерија тумефациенс. Реч је о бактерији која изазива формирање тумора, односно рака корена.

Ми смо и раније упозоравали да је сушење у току, што је комисија Дирекције констатовала изласком на терен. Као разлоге за обољења наводили су непредузете адекватне агротехничке мере. Али то не можете рећи за мог оца ком је ово струка. Због трешње више нисам хтео да се бавим воћем – каже Ивановић.

Надлежни из Дирекције за пољопривреду потврдили су сушење, признали штету и за замену дали саднице из истог расадника. Стручно мишљење о проблематичним садницама дао је и судски вештак, којем су се пољопривредници обратили за помоћ како би поднели тужбе.

– Произвођаче сам упућивао на Пољопривредни факултет и лабораторију, јер то је једино меродавно за суд. Један од произвођача шљива, који је саднице набављао од истог расадничара и дан данас води спор. У међувремену су ми се јављали и произвођачи трешања са истим проблемима. Ја сам код њих радио вештачење и утврдио штету, а њима је понуђена нагодба за одустајање од тужбе, а да они, с друге стране, не враћају кредит за саднице – каже судски вештак, доктор агрономије Младен Баћановић, до ког је дошла
већина ових предмета.

Један од произвођача, који је такође добио налаз позитиван на поменуту бактерију, са Дирекцијом је склопио договор о ослобађању од дуга, под условом да не покреће поступак. Он је потврдио наводе, али је желео да остане анониман.

Када заражен материјал буде посађен у земљиште, оно се сматра контаминираним, и не препоручује се за подизање новог воћњака, с обзиром на то да бактерије остају дуго у земљи, бар наредних 5 година – каже професор Пољопривредног факултета Алекса Обрадовић.

Професор Пољопривредног факултета у Београду, Алекса Обрадовић, који је радио лабораторијску анализу достављених узорака стабла и корена трешње, наводи да последице тумора могу бити слабији развој биљке или коначно изумирање, што се у Ивановићевом случају и десило, али да нема директне везе са плодовима воћке.

– Узорак који је дошао на анализу је заражен врстама рода агробактериум које проузрокују туморе на корену и кореновом врату, то је утврђено и написано у извештају. На жилама и кореновом врату долази до повећања ткива и појаве тумора величине лешника или ораха. Последице тумора могу бити слабији  раст и развој биљке због угрожавања функције корена, транспорта воде и хранљивих материја из земље. Крајњи резултат може бити потпуно изумирање. Али, за сада нема директне везе са плодоношењем. Она посредно утиче на то јер биљка слаби и слабије расте, а изостанак рода не може се директно приписати овој инфекцији – истиче професор.

Једно је сигурно – исто обољење на различитим парцелама указује на проблематичан садни материјал истог порекла. – Уколико има више произвођача на различитим локалитетима, а порекло садног материјала је исто, онда то указује да је проблем у садном материјалу, јер је немогуће да се појављује исти проблем на различитим локалитетима, а да је из спонтане природне инфекције. Када заражен материјал једном буде посађен у земљиште, оно се сматра контаминираним, и не препоручује се за подизање новог воћњака, с обзиром на то да бактерије остају дуго у земљи, бар наредних 5 година – наводи професор Обрадовић.

Ако трешње не угрожава рак корена, због чега не рађају? 

Стручно мишљење дао је Зоран Кесеровић, професор на Департману за воћарство Пољопривредног факултета у Новом Саду, који истиче да је најважније одредити одговарајућу сорту и подлогу за одређене агроеколошке услове. Ако се у старту направи грешка долази до оваквих ситуација.

– Потребно је урадити агрохемијске и механичке анализе земљишта и тек након тога донети одлуку о подлози и сорти на датом локалитету. Пољопривредни центри требало би да најпре провере сорте и подлоге, па тек онда да се уђе у велике пројекте, да се произвођачи не би разочарали. Не можемо садити оно што имамо без таквих анализа – истиче стручњак и додаје да је у овом пројекту кључан био лош избор подлоге, сорти и технологије.

– Никада не бих препоручио Colt подлогу за услове у околини Шапца, треба је заборавити. Од тога су могли да направе бизнис, тврдим да је тај крај погодан за трешњу, поготово према Поцерини има добрих локалитета где би трешња дала добре резултате. Не треба произвођачи да испитују сорте, него пољопривредни центри. Kordia и Regina су одличне сорте, добри опрашивачи, али боље су неке друге сорте за тај крај. Burlat није одговарајућ за тај регион, баш као и Kordia. То није сорта која има перспективу ту, више иде у подунавски регион – напомиње Кесеровић, који је и сам из овог краја и познати су му
климатски и земљишни услови.

Сорте из тендерске понуде нису биле у регистру признатих сорти

Професор Кесеровић, који због научних ангажмана у иностранству није био у могућности да прихвати понуду града да буде консултант у овом пројекту, тврди да Kordia, Regina i Burlat нису погодне за ово поднебље али су управо њих претежно добили пољопривредници. Увидом у јавну набавку налазимо да је Центар за оплемењивање и размножавање биљака „Бошковић“ из Мрђеновца понудио сорте Santina, Benton, Colney i Peny, које су, на основу методологије бодовања тендерске комисије, носиле свака понаособ по максималних 20 бодова, али према наводима Министарства пољопривреде, у то време нису биле у регистру признатих сорти, као и да Центар за оплемењивање и размножавање биљака „Бошковић“ из Мрђеновца за њих није имао сертификате.

Интересанто је да произвођачи који су се жалили да трешње не рађају, нису добили сорте које су понуђене на тендеру. Испоручене су им сорте за које је понуђач имао сертификате, али су оне, према бодовној листи тендерске комисије оцењене са далеко мањим бројем бодова, између осталих то су Regina (18), Burlat (15), Kordia (18). То значи, да би у случају више понуђача, ова понуда добила мање бодова.

Увидом у документацију и налазе инспектората, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде наводи се да сорте из тендерске докуменатције у тренутку јавне набавке нису биле у Регистру признатих сорти, нити је овај расадник за њих имао сертификате.

– За сорте Santina, Benton, Colney у наведеном периоду нису издати сертификати-етикете у Пољопривредној стручној служби ПСС Сомбор, уз напомену да сорте Santina и Benton се не налазе у Регистру признатих сорти а сорта Colney је уписана у Регистар сорти од 2013. године – наводи се у одговору Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде.

Испоручене сорте, према извештају Министарства, имале су сертификате, али се са њима понуђач Бошковић није јавио на тендер. – За сорту Burlat, Kordia, Regina овом расаднику издати су сертификати у 2011, 2012, 2013. и 2014. години, а за сорту Penny издати су сертификати у 2014. години – наводи се у одговору Министарства.

Један од главних актера у овом воћарском трилеру, Радован Бошковић инсистирао је да писаним путем одговори на сва питања (одговор можете да прочитате ОВДЕ), али је избегао да одговори зашто су пољопривредници добили друге сорте од оних са којим се као једини понуђач појавио на тендеру.

У одговору, који више личи на веома стручни елаборат него одговор на новинарска питања („Проблем се решава оштром резидбом која смањује број потрошача и индукује синтезу ендогеног гиберелина као и прскањем стабала гиберелином како би се редуковало диференцирање цветних пупољака и смањила функционална способност цветова који се из њих развију“, само је једно од објашњења Бошковића и замерки на нестручност шабачких воћара без докторксе титуле), Бошковић наводи да су „од око 120 000 испоручених садница имали срекламацију од само једне особе на три саднице и то не на преузимању већ неколико дана касније. Дотичној особи је жеља услишена, добио је саднице на које није имао примедбе“. Занимљиво је да је рачун Бошковићеве фирме, Центра за оплемењивање и размножавање биљака, био блокиран 646 дана, од 9. марта 2016. до 15. децембра 2017. године али Народна банка Србије није објавила колики је износ дуга био у питању.

ОДГОВОР МИНИСТАРСТВА
.
Све смо послушали и ништа није родило 

Јавна набавка условљавала је испоручиоца садног материјала да пружи сву неопходну стручну помоћ, конципира технологију гајења и понуди помоћ и знање током гајења до финалног производа. Жељко Ђуричић из Заблаћа, један је од ретких који је био у прилици да савете добије лично од власника расадника. Преко пројекта града Шапца он је узео 400с адница 2013. године, али од њих није имао никакве  користи.

– Када сам отишао да преузмем саднице, у расаднику сам наишао лично на Радована Бошковића. Објаснио ми је да сваку сорту, Burlat, Kordiu и Reginu стављам у различите редове због опрашивања. Питао сам шта да користим за заштиту у цветању, пошто су различите сорте, а самим тим у различито време цветају. Он ми је рекао да неће бити проблем јер је то дан, два разлика. Кад је стигло до заштите, испоставило се да није ни приближно, већ да је разлика чак и до десет дана између сорти. То је огроман проблем код заштите у цветању због пчела, што је страшно, немогуће је заштитити. Разочарао сам се. Трудио сам се да га пажљиво саслушам, све сам испоштовао што је рекао, ставио сам све три сорте у један воћњак, а дошао сам у ситуацију да то нема везе са везом. Немогуће је заштити их, а да се не оштете пчеле. Недостаје опрашивач – каже Ђуричић и објашњава разлоге за незадовољство, које дели са осталим произвођачима.

– Не улазим у то да ли је садница била исправна, да ли је имала заразу или не. Поента је да Colt подлога није добра, без обзира на земљу и садницу. То је као да имаш теренски ауто, па он не може да иде брзо, за разлику од спортског. Информисао сам се доста о томе и сви су ми стручњаци тако објаснили. За наше земљиште је одговарајућа подлога Gisela 5. Дато нам је нешто што није за нас. Чак ми је Радован Бошковић лично рекао да не ђубримо ничим јер је подлога јако бујна и доћи ће до пуцања коре, и то нисмо ни
урадили. Међутим, стабла опет пуцају. Не може се ставити садница у земљу, а да нема хране. Тотално лоша препорука од човека који нам је продао саднице – прича Ђуричић.

У писаном одговору власник Центра за оплемењивање и размножавање биљака „Бошковић“, Радован Бошковић оцењује да је „евидентно дa Дирекција није имала стручни потенцијал за вођење овог пројекта. „ Одласком господина Милошевића са места градоначелника пропала је свака могућност да се запосли неколико младих стручњака који би се уз моју помоћ едуковали да преузму бригу о подигнутим засадима. Забрињавајуће је што су људи који су искусили проблеме у производњи осетили потребу
да се обрате новинару а не стручњаку који им може помоћи“, закључује Бошковић, очигледно разочаран зашто се воћари обраћају медијима након што су од 2012. до 2020. покушавали све што су могли да из саднице спасу и схватили да су године рада и улагања биле узалудне.

Дуг вратило мање од 15 одсто пољопривредника 

Саднице су плаћене по цени од 3,50 и 3,85 евра по комаду, тако да је целокупан износ за набавку садног материјала за све четири године локални буџет коштао око 470.000 евра. На крају је градске субвенције отплатило мање од 15 процената пољопривредника. Чињеница да град, односно Дирекција за пољопривредну, и поред уговором дефинисаних обавеза, никада није покренула поступак против пољопривредника, нити затражила узроке због којих засади нису задовољавајући, доводи у велику сумњу читав пројекат, чија реализација је произвела штету у буџету намењеном подстицају у пољопривреди. Један од изговора, како су нам рекли у Дирекцији за пољопривреду, били су избори, који су се понављали у неколико наврата у поменутом периоду – 2012, 2014, 2016, и на крају 2020, па како незванично кажу одговорни, никада није био погодан тренутак за судске спорове и тужбе. О овом случају надлежни органи нису покренули исттрагу, нити је било ко од главних актера „воћарског бума“ позван на одговорност.

Пољоприведници су и сами претпели штету годинама улажући у трешње које не рађају, па немају намеру да враћају субвенције јер би то за њих била дупла штета.

Још већу штету од града имали пољопривредници 

Произвођачи су претрпели штету улажући време, новац и труд у подухват од којег нису имали користи. Поврх свега, земљиште где су подигнути засади били заражени, сада је контаминирано и неприхватљиво за гајење воћа у наредних неколико година. То је још један од разлога због код не планирају да врате кредит.

– Требало је да платимо 2400 евра око 800 садница. А само резање нас је коштало сваке године око 1000 евра и ми смо то седам година радили. А где су средства, зимско и пролећно прскање, ђубрење, кречење, кошење, систем за наводњавање?! Купили смо атомизер од 1000 литара, косачице, мали трактор, а само једне године смо имали род на једној врсти – каже Владимир Ерчић из Мачванског Причиновића и напомиње да пољопривредници планирају да удружени поднесу тужбу за претрпљену штету.

Како тврди Раденко Гојковић из села Цуљковић, где је око 15 озбиљних газдинстава формирало плантаже на укупно 10 хектара, рачунајући на већу зараду од воћарства, воћари немају шта да уберу па би непоштено било тражити надокнаду.

– Врло мало роде или не роде, на изглед су оне добре, али не рађају, људи примењују сву агротехнику и заштиту, наводњавање, али не вреди. Она би сада требало да буду у најбољем роду, а нема ништа. Свако ко држи воћку толике године, ради све што треба око ње, види да ту нешто не ваља. Људи су обманути и преварени причом о неком центру за воће. Ни они неће да терају људе да плате трешње јер виде о чему се ради. Кључни проблем је био што су саднице биле сумњивог квалитета. Подлога је била оболела.

Произвођачи нису имали ни стручну помоћ. Надлежни изговоре налазе у земљишту, а на почетку нико произвођачима није скренуо пажњу да земљиште није одговарајуће, иако су сви радили анализе пре садње – истиче Гојковић који није желео да узме саднице, иако су му нудили.

Пројекат у којем је све препуштено комедијанту случају 
Након фијаска за град и пољопривреднике, поставља се питање постоји ли у овако великим пројектима јасно дефинисан систем реализације, којим би буџет и произвођачи били заштићени или је све препуштено комедијанту случају? Мишљења експерата, али и произвођача који су у читав процес ушли неприпремљени, верујући знању и искуству надлежне струке, у једном се слажу – у интензивну производњу не улази се без свих прибављених информација, добијених на основу неопходних анализа на терену, јасне стратегије и едукације самих пољопривредника. Познато је да је трешња, поред боровнице, једна од најзахтевнијих воћних врста, осетљива на многе спољашње факторе, а погрешан избор сорти, подлоге и технологије у одређеним агроеколошким условима могу да доведу до катастрофалних последица по род, што се овде управо и десило. Поврх свега, осетљивост рода трешње, склоног пуцању и труљењу, захтева брзу реакцију и организован откуп, што је требало регулисати Центром за откуп и извоз воћа, без којег о сигурном пласману и доброј заради нема ни говора. Али се Центар није никада формирао.

Овај добро замишљен пројекат за део Србије познат по воћарству – под засадима воћа у Мачванском округу налази се око 12.000 хектара, могао је да позитивно утиче и на пораст заступљености трешње у Србији, која према подацима Завода за статистику износи свега 3 одсто од укупне површине под воћњацима. На локалном нивоу, свакако би допринео напретку бројних домаћинстава, која све чешће посежу за бављењем воћарством, као додатним извором прихода. Овакав завршетак визионарског пројекта, који је требало да буде само почетак приче велике воћарске експанзије, произвођаче је толико разочарао да ће се убудуће са трешњом сретати само у ружним сновима. Кажу да су чули да у Јапану
постоји дан „трешњиног цвета“ када сви Јапанци имају слободан дан и са породицама одлазе да леже испод стабала тершања и гледају прве цветове овог воћа, надајући се да ће следеће година бити боља од претходне. У шабачаком крају тај обичај, после овог експеримента, сигурно неће ући у традицију.