Малина је током протекле деценије била један од топ пет српских извозних производа, али и једна од топ пет главобоља сваког српског министра пољопривреде. На извозу овог воћа Србија годишње приходује више од 200 милиона евра, што представља готово половину онога што из Србије извезе компанија Фијат, као велики страни инвеститор. Да је српска малина прошле године потукла све рекорде у извозу потврдио је недавно министар пољопривреде Бранислав Недимовић, истакавши да је извоз достигао 247 милиона евра. И док је у светским размерама наша земља међу лидерима у производњи малина, на домаћем терену произвођачи малина су током протекле деценије потукли све рекорде када је о организацији протеста реч. Иако минуле 2020. године веће ескалације незадовољства малинара није било, готово да нема године да произвођачи малина не негодују због ниске откупне цене овог воћа, али и услова по којима послују на тржишту.
У лето бурне 2017. године и великих протеста малинара откупљивачи су се у цену малина у просеку уградили за чак 90,87 динара по килограму
УНС је истраживао шта је узрок константног незадовољства малинара, иако држава већ годинама субвенционише производњу овог воћа, као и ко су велики играчи међу хладњачарима, која звучна имена српског бизниса су се окушала у овом послу, али и који појединци блиски власти су у малини видели своју пословну шансу. Истраживали смо и зашто је овај бизнис привлачан страном капиталу, као и како је један председник четвртолигашког енглеског фудбалског клуба стигао у краљевачко село Врдила и заиграо у првој српској лиги извозника малина, као и ко су највећи корисници буџетског новца међу хладњачарима.
Картел је само реч
Шта се дешава у производном ланцу од њиве до царинске контроле приликом извоза, ко, колико и како зарађује био је и предмет истраживања антимонополске комисије. После бројних примедби малинара, Комисија за заштиту конкуренције анализирала је тржиште откупа и извоза малина. Званично је 2017. године утврђено да нема монопола ни концентрације, злоупотребе положаја на тржишту и договарања око цена.
Ипак, председник Асоцијације малинара Србије Добривоје Радовић уверен је да на тржишту постоји „невидљиви удружени картел извозника“ који немају складишне центре и хладњаче, већ да су у питању трговинске фирме у којима су запослене по две, три особе.
“Постоје хладњаче које су за пет, десет година од 250 тона дошле на две до три хиљаде тона капацитета. Има и хладњача које су биле у стечају, па су се током годину дана обогатиле. Док просечан малинар не може да живи пристојно од зараде коју оствари”, каже Радовић и додаје да је код појединих откупљивача маржа и 200, 300 одсто.
Са друге стране, Предраг Орешчанин, заменик председника Пословног удружења хладњачара Србије, оспорава постојање картела на тржишту. Изненађен је чињеницом да се званичној антимонополској комисији не верује и додаје да оптужбе на рачун хладњачара представљају стално понављање неких произвођача малина и њихових представника да откупљивачи имају монопол.
“А и они су били у ситуацији да пред Комисијом докажу своје тврдње. Мислимо да је разлог у томе што произвођача има много више него нас хладњачара, па су тиме као и у многим другим стварима, како је код нас у земљи, они ти који су у праву. Свако жели уз себе да има већину, без обзира на аргументе“, закључује Орешчанин.
Без обзира на то што картел није званично доказан, да неких проблема на тржишту има сведочи и чињеница да је ово тржиште под константним надзором антимонополске комисије. Да је, ипак, тога свесна и држава сведочи и чињеница да је у мају прошле године Влада основала Радну групу за унапређење производње и тржишта малина, чији је задатак, кажу упућени, и да допринесе смиривању напетог односа између произвођача и откупљивача овог воћа.
Маржа откупљивача иде и до 100 одсто
А зашто је тај однос тензичан најбоље илуструје кретање цене малине од њиве до царине. Истраживање УНС-а показује да је током 2019. године, на пример, просечна откупна цена износила 137,5 динара. Извозна цена килограма малина била је 75 динара већа и износила 212,5 динара за килограм. То је износ за који су се хладњачари и откупљивачи у овом послу “уградили”. При том, откупљивачи углавном купују свежу малину, а продају смрзнуту. УНС је до ове разлике у цени дошао укрштајући податке из спољне трговине. Наиме, током 2019. године извезено је 119.277 тона малине у вредности од 215 милиона евра.
Анализирани су подаци за 2019. годину, зато што је то година која је готова календарски, али и статистички, па су за њу јавно доступни буџетски и статистички подаци, као и финансијски извештаји откупљивача и хладњачара.
Када је реч о цени, претходна 2020. година била је добра за примарне пољопривредне произвођаче. Према подацима које је УНС-у доставило Министарство пољопривреде, просечна откупна цена кретала се од 200 до 240 динара за килограм свежих малина. Само током првих девет месеци прошле године извезено је 82.000 тона у вредности од 186 милиона евра. До краја године укупан извоз догурао је до вредности од 247 милиона евра. То значи да је цена килограма смрзнуте малине приликом извоза износила 2,26 евра, односно нешто више од 267 динара по килограму. Што опет значи, да су 2020. године, хладњачари и откупљивачи зарадили мање, а примарни произвођачи више. Ипак, када се посматра месечни извоз малина по тонама, он је 2020. године био 10 одсто мањи него претходне, иако је цена била већа, а разлика између откупне и извозне цене мања.
И претходних година разлика између ове две цене била је значајна. И то се види из извештаја Комисије за заштиту конкуренције. Тако се у извештају наводи да је током 2015. и 2016. године просечна продајна цена код већине посматраних учесника на тржишту била за 30 до 50 одсто већа од просечне откупне цене. У извештају антимонополске комисије се наводи и то да је током 2017. године ова разлика повећана.
Просечна извозна цена код већине извозника већа је за чак 70 до 90 одсто, а код неких и двоструко виша од просечне откупне цене, наводи се у извештају Комисије. Што значи да су се поједини откупљивачи у цену “уградили” чак 100 одсто.
Уз то, положај произвођача додатно компликује то што им хладњачари робу врло често плаћају на одложено, касне са исплатом новца. Догађа се и да произвођачи са откупљивачима закључе уговоре према којима добијају пестициде и ђубрива, али их не плаћају у готовом новцу, већ током године исплате у натури. У малинама.
Варљиво лето 2017.
Када је о протестима реч, 2017. година била је посебно бурна. Произвођачи малина из Ужица, Прибоја, Пријепоља, Нове Вароши и Ивањице долазили су у Београд, штрајковали испред зграде Владе Републике Србије и носили транспаренте : “Европо, прими нас, радимо за џабе”, “Недимовић нас развукао од Петровдана до Митровдана”, “Ово да реши може само председник Вучић”. Те године малинари су и штрајковали глађу, претили блокадом хладњача, скупљали потписе незадовољних произвођача и слали их директно на Андрићев венац адресиране на име председника Александра Вучића.
У преводу, незадовољство произвођача малина сразмерно је разлици између откупне и продајне извозне цене. Што је та разлика већа, то је веће и незадовољство произвођача малина. Ипак, велика разлика у цени за антимонополску комисију није доказ злоупотребе положаја на тржишту. Јер, како се наводи, “подаци до којих је Комисија дошла нису указивали на то да постоји јединствена откупна цена малине која би могла да буде резултат договора између откупљивача – хладњачара”. Закључено је да „не постоји основана претпоставка да је извршена повреда конкуренције“.
Звучи парадоксално, али то што хладњачари нису испунили обећање и нису пристали на захтеве малинара да им понуде јединствену откупну цену, заправо их је и сачувало поступка и казне антимонополске комисије. У лето бурне 2017. године произвођачи и откупљивачи одржали су састанак са министром пољопривреде Браниславом Недимовићем где је договорено да хладњачари произвођачима понуде откупну цену од 160 динара за килограм. У том тренутку малина се откупљивала за око 130 до 135 динара за килограм, а просек цене за целу годину износио је 145,22 динара. Исте године откупљивачи су се у цену у просеку уградили за чак 90,87 динара. Јер је просечна изозна цена те године достигла 236,09 динара. Оно што је додатно отежавало позицију произвођача је што су претходне 2016. године малину продавали хладњачама по доброј цени. У просеку за 220,74 динара за килограм свеже малине. Произвођачи су те 2017. године тврдили да цена од 140 динара не покрива ни основне трошкове и зато су у преговорима са министром Недимовићем тражили минималну цену од 160 динара.
Хладњачари договор нису испоштовали, што је касније био узрок бројних протеста малинара. Отуда и транспарент “Недимовић нас развукао од Ђурђевдана до Митровдана”. Међутим, да су откупљивачи испунили обећање, то би недвосмислено било договарање око цене, што је по Закону о заштити конкуренције забрањено. Истовремено, кршењу овог закона кумовало би и Министарство пољопривреде које је овај састанак организовало.
Малина се сервира хладна и са државном субвенцијом
Законом о државној помоћи дозвољена је друга врста интервенције државе на тржишту. Пре свега у виду новчаних дотација. У најновијем годишњем извештају Комисије за доделу државне помоћи који се односи на 2019. годину наводи се да је целом сектору пољопривреде додељена државна помоћ у износу од 33,98 милијарди динара, што је око 288 милиона евра. То у односу на претходну годину представља повећање од око 30 одсто. Оно што у извештају није наведено је колики део тог износа су добили произвођачи малина. Ипак, да држава субвенционише примарне произвођаче малина је позната чињеница, а оно што се мање зна је да право на новчане дотације имају и хладњачари и откупљивачи овог воћа.
На конкретно питање УНС-а да ли откупљивачи добијају субвенције од државе, Предраг Орешчанин, заменик председника Пословног удружења хладњачара Србије одговара: “Претпостављам да се питање односи да ли добијамо субвенције зато што откупљујемо малине. Одговор је не”, рекао је Орешчанин.
Ипак, Орешчанин је сувласник компаније Фрикос доо из Београда, са власничким уделом од 40 одсто, а подаци из финансијских извештаја ове компаније, која се између осталог, бави откупом малина, показују да је овај откупљивач био корисник државних субвенција. Тако је, на пример, у финансијском извештају за 2018. годину компанија Фрикос приказала приходе од субвенција у износу од 3,84 милиона динара.
Наравно да је из угла буџетских бројки, где су укупни расходи за субвенције у пољопривреди већи од 30 милијарди динара реч о занемарљивом износу. Скоро на нивоу статистичке грешке. Али, појединачно гледано, из угла пословања једне компаније за конкретну 2018. годину приходи од субвенција за компанију Фрикос нису занемарљиви. Поготово ако се зна да чине више од 10 одсто укупне добити (36,5 милиона динара) те године.
Орешчанин, ипак, не негира да је корисник државних субвенција, али даје општи одговор. “Субвенције можемо добити као и сваки пословни субјект који испуњава одређене услове прописане за добијање субвенција”, каже наш саговорник.
Подстицаји за откупљиваче до 3,5 милиона динара
Да, ипак, постоје и посебне врсте субвенција намењене хладњачарима који су откупљивачи малина, потврђују за УНС у Министарству пољопривреде. Важна мера односи се на подршку инвестиција за прераду воћа, објашњавају. Па тако држава субвенционише изградњу објеката за прераду, паковање и складиштење воћа, затим набавку опреме и уређаја за сушење, замрзавање, бланширање, пастеризацију и стерилизацију воћа. Дотира се и набавка опреме за пријем, прераду и паковање, али и за чишћење, прање и дезинфекцију, али и лабораторијске опреме.
“Подстицаји се утврђују у висини од 50 одсто вредности прихватљиве инвестиције умањене за износ средстава на име пореза на додату вредност, односно у износу од 65 одсто ове вредности у подручју са отежаним условима рада у пољопривреди”, објашњавају у Министарству пољопривреде.
Појединачно, износ подстицаја не може бити већи од 3,5 милиона динара.
Не постоји званични податак колико су укупно новца из буџета на име субвенција хладњачари од државе добили. Ипак, истраживање УНС-а показује да је 15 највећих откупљивача малина на тржишту током последњих неколико година из буџета добило више од 80 милиона динара. Увидом у њихове финансијске извештаје за 2016, 2017, 2018. и 2019. годину види се да су готово сви у неком периоду користили државне субвенције.
Енглески фудбалски четворолигаш у првој лиги српских извозника
Један од рекордера у повлачењу ових средстава је фирма Mondi Lamex која је само 2019. године добила 12,65 милиона динара. Да је реч о значајном износу за билансе компаније сведочи и чињеница да би без државних субвенција Mondi Lamex годину завршио са губитком, јер добит за 2019. годину износи нешто више од три милиона динара. Што значи да је буџетски новац овој компанији помогао да те године “држи главу изнад воде” и буде у плусу. Компанија је државне субвенције користила током свих посматраних година. Тако је 2016. године укњижила скромних 893.000 динара, 2017. године – 4,53 милиона динара, а 2018. године – 1,69 милиона динара.
Иза ове компаније, једним делом стоји страни капитал. Преко фирме „Данфрост“, компанија Lamex Food Group Limited из Велике Британије има 35,43 одсто власништва. Филип Овен Волас власник је 27,97 одсто компаније, док Горан Крунић поседује преосталих 26,59 одсто ове фирме. Увидом у британски привредни регистар, види се да је и компанија Lamex Food Group Limited повезана са Филипом Овеном Воласом, јер је он један од директора у овој фирми, која је основана још пре 15 година. Занимљиво је и да је Овен Волас председник британског фудбалског клуба Стивениџ. Тако је од енглеске четврте фудбалске лиге, у којој игра овај клуб, Овен Волас стигао у краљевачко село Врдила и прву српску лигу извозника малина. Велика британска фирма Lamex Food, која се бави производњом воћа, поврћа и меса, 2013. године купила је власнички удео у компанији Монди Србија, па је тако настала компанија Mondi Lamex, прволигаш на српском тржишту малина, са годишњим пословним приходом већим од милиијарду динара.
Странци откупљују малину, уберу и државну субвенцију
Међу, 15 највећих извозника малина је и компанија Frucom Food из Ариља, која је такође велики корисник државних субвенција. Тако је 2018. године ова фирма добила 11,26 милиона динара из буџета на име субвенција. Претходне 2017. године на име субвенција укњижили су 6,61 милион динара. Државне субвенције користили су у свим посматраним годинама, показују финансијски извештаји ове компаније. Иза ове фирме стоји француски капитал, јер је у стопроцентном власништву компаније Roger Descour Group. Ова француска фирма, такође велики произвођач хране, у Србији има још две фирме: Viva fruit и Yugent food. Ариљски Frucom Food купила је 2014. године од познатог ариљског бизнисмена Миломира Зимоњића. Овај привредник се из бизниса са малинама повукао, али је у ариљском крају познат по пословању у текстилној индустрији. Власник је компаније Избор доо.
Међу првих 15 извозника , који су уједно и значајни корисници државних субвенција, налази се и једна компанија са домаћим капиталом. Реч је о фирми Задругар д.о.о. из Љубовије коју је још 1990. године основао привредник Златко Минић. Ова фирма је је 2017. добила 7,75 милиона динара на име субвенција. У периоду од 2016. до 2019. године Задругар је непрекидно пословао са добитком.
Има и великих хладњача, које су на списку 15 највећих извозника али уопште не користе државне субвенције попут компанија Станић доо из Ариља, фирме IQF из Пожеге, или компаније Master Frigo Sales из Борче.
Профит из малињака беру и звучна имена српског бизниса
У послу с малинама опробала су се и нека звучна имена српског бизниса попут Станка Поповића, власника шабачке Еликсир групе. Реч је, иначе о бившем сувласнику Викторија групе, који се из ове компаније повукао 2011. године. У власничку структуру Викторија групе тада су ушли бизнисмен српско –индијског порекла Нанди Ахуја и Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), а Поповић је свој новац уложио у пољопривреду. У оквиру Поповићеве пословне империје послују Elixir Agrar, Elixir Energy, Elixir Feed, Elixir Zorka mineralna đubriva, Elixir Prahovo, Elixir GD GMBX, Elixir Argo, Elixir Craft. У посао с малинама Поповић је ушао преко компаније Elixir Fruit. Ова фирма је у неколико наврата користила државне субвенције, а највећи износ од 14,25 милиона динара добила је 2017.године. Иако је на крају 2019. године Elixir Fruit пословао са добитком, фирма је у ликвидацији. То не значи да је Станку Поповићу посао с малинама пропао, јер је он на српском тржишту познат као бизнисмен који зна да препозна тренутак када из неког бизниса треба да се повуче. То је, на пример, урадио и са Викторија групом 2011. године, јер је након што је он продао својих 25 одсто власништва компанија упала у финансијске проблеме из којих се и данас извлачи. На време се, на пример, повукао и из Соја протеина.
И власник таблоида међу малинарима
На послу с малинама опробали су се и појединци блиски власти, попут Драгана Ј. Вучићевића, власника дневног листа Информер. Вучићевић је до 15. августа 2018. године био сувласник Ледене Лознице. У овој фирми имао је власнички удео од 25 одсто, а један од партнера у овом послу, са истим власничким уделом био је и Дамир Драгић, директор Инсајдер тима, компаније која издаје дневни лист Информер.
Данас је Ледена Лозница у власништву новосадске форме Промист и Кип-капа из Лознице. Занимљиво је да је Ледена Лозница редовно добијала државне субвенције док је Вучићевић био сувласник. Тако је 2016. године на име субвенција компанија Ледена Лозница добила шест милиона динара, а 2017. је по том основу приходовала 2,9 милиона динара. Откако ју је продао, фирма није добијала државну помоћ.
Иначе, већински власник чувене новосадске компаније Промист је бизнисмен Небојша Петрић. У оквиру његове пословне империје послују и компаније Храстовача из Пожаревца, Челик из Бачког Јарка и Премијер градња из Новог Сада.
Ипак, треба рећи и то да компанија Ледена Лозница, у којој је Вучићевић био сувласник, са годишњим пословним приходом од свега 247 милиона динара није у топ 15 извозника и није могла битно да утиче на тржиште малина, нити на откупну цену овог воћа. Оно на шта, ипак, Ледена Лозница јесте утицала је извештавање Информера када је о незадовољству примарних произвођача реч, о коме је овај дневни лист врло ретко извештавао у време док је Вучићевић био сувласник ове фирме. Тако у 2017. години коју су обележили жестоки штрајкови малинара Информер пише како је “време полудело”, јер је снег уништио малине и како је на тржишту велика јагма за сезонским радницима. У лето 2018. године, док је Вучићевић још формални сувласник компаније Ледене Лозница у Информеру је освануо наслов “Малинари задовољни разговором са Недимовићем: држава ће посредовати у преговорима са хладњачарима”. Истог лета, Информер је објавио текст “Малинари задовољни састанком са министрима, ништа од протеста”.
У сваком случају, пословна судбина примарних произвођача малина готово у потпуности зависи од откупљивача. Из Привредне коморе Србије за УНС наводе да чак 95 одсто производње малине откупе велике хладњаче. Према њиховим информацијама, у процес откупа је укључено више од 400 хладњача, док је 2019. године више од 200 компанија извозило малину на страна тржишта.
„Даљи развој малинарства зависи, у великој мери, и од аграрне политике и оних који је спроводе. Да ли ће остати и на даље проблеми у преговорима о ценама или ће се већа пажња обратити на сертификацију садног материјала, решавање проблема регистрације пестицида, решавање сиве зоне у откупу и других кључних проблема, зависи од свих актера у ланцу“, наводе из Привредне коморе Србије.
Да на тржишту малина званично нема картела ни монопола, али, ипак, има проблема сведочи и извештај антимонополске комисије. У њему се наводи изостанак контроле квалитета и здравствене безбедности малине приликом самог откупа. Осим тога, постоје проблеми и када се говори о дугорочним (типским) уговорима које произвођачи склапају са откупљивачима почетком године. На основу тих уговора, произвођачи од откупљивача добијају пестициде и ђубрива које не исплаћују у готовом новцу, већ у малини коју враћају током периода откупа. Проблем је у томе што, приликом склапања уговора, произвођач зна само цену репроматеријала, али не и откупну цену малине. Комисија наводи и проблем неорганизованости уситњених произвођача који због тога „немају довољно јаку преговарачку позицију у односу на откупљиваче“.
Треба рећи и то да ни хладњачарима у овом бизнису не цветају само руже, чак је и Комисија уочила да и откупљивачи у свом послу имају проблема. У њиховом извештају се наводи да откупљивачи, због немогућности да предвиде тачну продајну цену у моменту откупа и често користе неповољне кредите за откуп због чега многи откупљују воће на одложено плаћање. Што такође може да их уведе у врзино коло неликвидности.
Да је и за хладњачаре посао са малинама варљив показује и чињеница да су на списку 15 највећих извозника две компаније у ликвидацији. То су Elixir fruit и Yube доо Пожега.
Прича о српским малинама, перјаници у повећању извоза међу пољопривредним производима није тако слатка. Упркос државној подршци у виду субвенција, малинари скоро сваке године штрајкују и прете блокадом хладњача и путева. Када је о откупљивачима реч, веће појединачне износе подстицаја користе фирме са страним капиталом, а ни хладњачарима који на овом послу зарађују и до 100 одсто успех није загарантован.
У преводу, српска малина свету се сервира хладна, врло ретко прерађена, па је тиме и зарада мања у односу на светску конкуренцију. А они који убирају профит у малињаку: од њиве до царине знају да у овом бизнису није све идеално као „малина на шлагу“. Јер и малина је воће које има трње.
Павле Косић
Аница Телесковић
